Komšiluk

Sinoć odem u Ilijaš na kafu, govori mi kolega nemam ni struje ni vode. Inače voda je za mene misaona imenica s obizrom da sam vise goriva nasuo nego vode popio.

Počeli smo zaključavat ulazna vrata od kuće radi ljudi koji bi ulazili bez ikakve najave ili da ne bi ne daj Bože pozvonili/pokucali. Kad su naišli na zaključana vrata po prvi put, imali su smjelosti za upitat zašto je zaključano. Ne znam ko je lud, oni što ne znaju za kulturu ili mi što smo se smijali na to😶

Komšija mi ostavio kesu jabuka pred vratima. Bez poruke. Znam da je on.

Neko baca opuške sa balkona na moju terasu. Znam s kojeg sprata. Ne znam šta da radim s tim saznanjem.

Ostavljaju kese ispred vrata jer im je kontejner predaleko. Petnaest metara.

Pas laje od pola sedam do ponoći. Svaki dan, ne preskače. Vlasnik kaže da se navikneš. Dvije godine. Nisam se navikao. Počinjem misliti da se ni pas nije navikao.

Zvao sam majstora zbog vlage koja dolazi od gore. Rekao je da mora ući kod komšije da vidi. Komšija ne otvara vrata već mjesec dana. Čujem ga kroz zid. On zna da ga čujem. Ja znam da on zna. I tako živimo.

Neko mi je zalio cvijeće dok me nije bilo. Ne znam ko. Hvala mu, ko god da je.

Neko puši u liftu pa cijela zgrada zna. Niko ne zna ko. Sumnjam na sve i zbog toga se osjećam loše.

Komšinica pita svaki put kad se vraćam kući gdje sam bio. Trideset mi je godina.

Sedam ujutro. Bušilica. Nedjelja.