Posao

Šef je danas rekao hvala. Naglas, pred svima. Ne znam šta da radim s tim.

Šest sati sastanaka i nula minuta rada. Sutra će pitati zašto kasnimo.

Klima ima dva stanja: Sibir i Sahara. Kolektiv je podijeljen kao na referendumu.

Kolega jede tunu u kancelariji bez prozora. Svaki dan. Tunu.

Prijavio sam se na poziciju za koju sam možda i previše iskusan. Prošao tri kruga razgovora, zadatak koji sam radio vikend. Odbijen jer imam previše iskustva. To su i napisali. Vikend mi niko nije vratio.

Radim posao za troje već osam mjeseci. Ćutim, jer su rekli da je privremeno i da će se riješiti. Danas su zaposlili nekog novog. U drugom sektoru. Čestitao sam mu, čovjek nije ni za šta kriv. Ali sam poslije izašao na stepenice i stajao tamo deset minuta bez razloga.

Mail koji sam pisao dvadeset minuta, brisao i prepravljao da ne zvučim ljuto, dobio je odgovor: „ok“.

Prekovremeno se ne plaća, ali se očekuje. To zovu timski duh. Duh sam samo ja poslije devet sati.

Neko mi je uzeo šolju i vratio je neopranu. Znam ko je. Ćutim već tri sedmice i to me jede više nego šolja.

Kupili aparat za kafu koji pravi goru kafu od starog, ali svijetli plavo i ima ekran. Niko ne zna šta piše na ekranu.

U petak u 16:50 mi kaže da mu treba do ponedjeljka ujutro. Vikend je valjda izmišljen za nekog drugog.

Sastanak od sat i po da bi se dogovorilo kad će biti sljedeći sastanak. Zapisao sam jednu rečenicu.

Šest godina bez povišice.

Opet sastanak.