Ljubav

Suprug je danas ostavio čarape kraj korpe za veš, a onda sam još jedne pronašla kraj kreveta, a onda još jedne random na podu hodnika…

Čekao poruku koja nije došla. Ne znam šta je gore, to što nije došla ili to što sam čekao.

Rekli smo da ostajemo prijatelji. Od tada se javljamo za rođendane, jednom godišnje, sa po tri riječi. Sad ni ne znam da li mi fali ona ili mi fali to što sam nekome bio prva osoba koju zove kad se nešto desi.

Objasnio sam sve. Mirno, redom, kako sam vježbao u glavi dok sam vozio. Nisam podigao glas nijednom. Slušala je do kraja i rekla „dobro“. Samo to. I sad ne znam da li je bilo prekasno ili je uopšte bilo prerano.

Ostavila mi poruku na frižideru da mi je nešto skuhala. Pet godina, a još me iznenadi.

Rekla je „nisi ti kriv“ onim tonom koji jasno kaže da jesam.

Piše mi u tri ujutro, a danju nema vremena. Znam šta to znači. Pravim se da ne znam.

Vidjeli smo se poslije dvije godine i nismo imali šta reći. Valjda je to odgovor koji sam tražio.

Vidio online. Nije odgovorio.